Ljubav. Šta je to? Besmislica, glupost... ništa više. Nekada sam verovala u ljubav. Nadala se boljem sutra. Maštala o večnoj ljubavi. A sada? Gde sam sad? Ništa više nije isto. Sve je nestalo... Ta prokleta ljubav je nestala!
Sedela sam na podu navaljena na vrata i jecala.
„Nikada više“-ponavljala sam u sebi. „Nikada više.“
Naglo sam ustala, otrčala do trpezarije i zgrabila pismo sa stola. „Lena“-pisalo je. Bio je to dobro poznati rukopis. Rukopis koji sam toliko puta videla, rukopis koji sam toliko volela. Dohvatila sam sveću sa police i zapalila pismo.
„Nikada više“-ponovila sam sebi po ko zna koji put i zapalila papir. Suza mi je lagano klizila niz obraz, tišina me je okruživala. Samo bi po koji jecaj prekinuo taj mir, tu tišinu. Sela sam na krevet i zgrčila se. Klackala sam se napred nazad ne znajući šta da radim. Bila sam izgubljena. Da, izgubljena. Po prvi put u zivotu nisam videla izlaz.
„Gde je nestala ona samouverena devojka? Gde?“-pitala sam se. Pogled mi je lutao ispitivajući svaki kutak prostorije. Sve mi je vraćalo uspomene, svaki prokleti kutak me je podsećao na njega. Slike su mi se rojile u glavi, sećala sam se lepih vremena, a onda ugledah sliku. Našu zajedničku fotografiju. Zagrljeni smo stajali pokraj reke, dok je sunce obasjvalo okolinu. Naše prvo zajedničko putovanje...
„Ne... Ne mogu dopustiti sebi to. Zaboravi ga, Lena, zaboravi! Moraš ga zaboraviti“-govorila sam sama sebi.
Dograbila sam ram i bacila ga. Staklo se rasprštalo na sve strane, ali me nije bilo briga. Želela sam sve da izbrišem, sve da zaboravim. Dohvatila sam sliku.
„Kako si mogao? Kako si mogao?“-vikala sam nesvesno. Počela sam da cepam sliku, želeći da je uništim, izbrišem. Želela sam da izbrišem sve što me je podsećalo na NJEGA. Želela sam da izbrišem samu sebe. Da zatvorim oči i više nikada ih ne otvorim.
Otišla sam do kuhinje. Telefon je zvonio. Nisam se obazirala. Uzela sam punu šaku pilula i odvukla se u krevet. Legla sam. Oči su mi se polako zatvarale, sva sam se tresla. Nasmejala sam se. To je ono što sam želela: da nestanem. A opet duboko u sebi želela sam da naiđe neko i spasi me. Nadala sam se da će se pojaviti neko, da će se pojaviti ON, ali ništa. Groznica me je hvatala. Nisam marila. Predala sam se. Odustala sam od svega, čak i od života. Sve će biti gotovo kroz par sati. Pokrila sam se i sklupčala. Tresla sam se. Ne, nije to bilo zbog pilula ili hladnoće. Bio je to strah. Ne strah od smrti, strah od zaborava. Padala sam polako u san. Neprimetno. Oči su mi se sklapale. Znala sam da više nema nazad. Znala sam da je sve gotovo... Sve polako nestaje. Gasi se. Konačno sam dobila ono što sam želela.
So, what do you think?
Nastavak čim napišem xD
Sedela sam na podu navaljena na vrata i jecala.
„Nikada više“-ponavljala sam u sebi. „Nikada više.“
Naglo sam ustala, otrčala do trpezarije i zgrabila pismo sa stola. „Lena“-pisalo je. Bio je to dobro poznati rukopis. Rukopis koji sam toliko puta videla, rukopis koji sam toliko volela. Dohvatila sam sveću sa police i zapalila pismo.
„Nikada više“-ponovila sam sebi po ko zna koji put i zapalila papir. Suza mi je lagano klizila niz obraz, tišina me je okruživala. Samo bi po koji jecaj prekinuo taj mir, tu tišinu. Sela sam na krevet i zgrčila se. Klackala sam se napred nazad ne znajući šta da radim. Bila sam izgubljena. Da, izgubljena. Po prvi put u zivotu nisam videla izlaz.
„Gde je nestala ona samouverena devojka? Gde?“-pitala sam se. Pogled mi je lutao ispitivajući svaki kutak prostorije. Sve mi je vraćalo uspomene, svaki prokleti kutak me je podsećao na njega. Slike su mi se rojile u glavi, sećala sam se lepih vremena, a onda ugledah sliku. Našu zajedničku fotografiju. Zagrljeni smo stajali pokraj reke, dok je sunce obasjvalo okolinu. Naše prvo zajedničko putovanje...
„Ne... Ne mogu dopustiti sebi to. Zaboravi ga, Lena, zaboravi! Moraš ga zaboraviti“-govorila sam sama sebi.
Dograbila sam ram i bacila ga. Staklo se rasprštalo na sve strane, ali me nije bilo briga. Želela sam sve da izbrišem, sve da zaboravim. Dohvatila sam sliku.
„Kako si mogao? Kako si mogao?“-vikala sam nesvesno. Počela sam da cepam sliku, želeći da je uništim, izbrišem. Želela sam da izbrišem sve što me je podsećalo na NJEGA. Želela sam da izbrišem samu sebe. Da zatvorim oči i više nikada ih ne otvorim.
Otišla sam do kuhinje. Telefon je zvonio. Nisam se obazirala. Uzela sam punu šaku pilula i odvukla se u krevet. Legla sam. Oči su mi se polako zatvarale, sva sam se tresla. Nasmejala sam se. To je ono što sam želela: da nestanem. A opet duboko u sebi želela sam da naiđe neko i spasi me. Nadala sam se da će se pojaviti neko, da će se pojaviti ON, ali ništa. Groznica me je hvatala. Nisam marila. Predala sam se. Odustala sam od svega, čak i od života. Sve će biti gotovo kroz par sati. Pokrila sam se i sklupčala. Tresla sam se. Ne, nije to bilo zbog pilula ili hladnoće. Bio je to strah. Ne strah od smrti, strah od zaborava. Padala sam polako u san. Neprimetno. Oči su mi se sklapale. Znala sam da više nema nazad. Znala sam da je sve gotovo... Sve polako nestaje. Gasi se. Konačno sam dobila ono što sam želela.
So, what do you think?
Nastavak čim napišem xD
Znam 
Postavljam nastavak posle 
